7am street
April 2014
…
Oktobar 2020.
Skoknuo sam ujutru do grada u nepoznato. Prvi put bez presije a ideja je ponovo spremna.
“7am street”, serija je fotki pejzaža i ljudi ujutru kada su sveži i ne obraćaju pažnju na fotografa, a detalji otkrivaju urbano lice koje retko ko zagleda duže od letimičnog pogleda dok su zamišljeni i žure na posao, u školu, pekaru… Sećam se da mi je majka pričala, dok je radila, kada je prolazila pored Čaira, da je uvek zahvaljivala Bogu na uvek drugačijem jutranjem pejzažu koji vidi sa jedne tačke kad ide na posao ujutru. I tako 40 godina.
Epidemija je u toku…
Tempo je drugačiji u poslednje vreme, sporiji, kao neko čudno zatišje. Čak sam usporio u pisanju, tekstovi su nežniji i sporog tempa. Kada sam se navikao na sve ovo i dok vodim računa o svemu svaki dan, toliko sam se navikao da sam napravio sebi prostor da se ubrzam. Sad nema stajanja. U Nišu se takođe odigrava “nova normalnost” na ulicama, pa sam igrom slučaja otišao to da beležim misleći sve vreme na staru ideju koja ima više veze sa svetlom i jednim Božijim mirom, dok se sve ne obasja i senke ne pobegnu u haustore i uske ulice u gradu, gde još jedino mačke spavaju, dok se sve nekako ne ubraza opet, do ponovnog mira u sumrak.
Što bi rekao Dilan Dog u jednom stripu, “Ovako nisam zamišljao Apokalipsu, prokleta prehlada da zbriše čovečanstvo”…
Oktobarsko sunce ljubi po obrazima, hodam kao skriveni turista i svaki pogled je jedan novi svet koji se urezuje u moju maštu. Ljudi pod maskama i njihove radoznale oči, zamišljene oči, umorne oči, ljute, nasmejane oči, tužne oči…kao da mi poručuju: ne znam šta to radiš ali možeš.
Treba proceniti kada će da te zaustave nepoznate oči i nešto te pitati ili se naljutiti. Sprečiti takav susret, gledanjem u stranu ili u neki novi motiv kroz kameru sigurno je najbolji trik koji se može uraditi. Ili se vaditi na umetnost ako krenem u razgovor. To je najbolje. Sve sa osmehom… Voleo bih da znam da li je osmeh jedne devojke bila samo simpatija ili je svesna da će možda izaći u nekom časopisu ili izložbi koju spremam…
Ideja za ovu seriju fotografija rodila se 2014. i prva slika koja se tih dana pojavila je krupan plan banana na suncu u piljari i biznismena u drugom planu koji merka šta da kupi za osveženje na poslu. Tako lepo osunčane banane deluju kao pop art, kao reklama, iskaču iz fotografije ka gledaocu. U nekom širem kontekstu, glavno jelo majmuna i nakon million godina, čoveka u sakou na jutarnjem suncu u gradu koji se budi.
